2/23/12

Svetska politika u eri neumrlih




Prikaz knjige Daniel W. Drezner, Theories of International Politics and Zombies, Princeton University Press, Princeton, 2011. str. 153

Svetom kruži jedan bauk, bauk zombija. Tokom protekle decenije drastično je porastao broj knjiga, filmova, video igara, stripova i televizijskih serija u kojima ova neumrla neman proždire čovečanstvo. Zombimanija je nedavno prodrla i u diplomatski diskurs. Samo među procurelim američkim depešama moguće je pročitati na desetine njih u kojima se pominju ovi živi mrtvaci koji se hrane ljudskim mesom. U jednoj od depeša se čak govori i o JAT-u kao o “zombi kompaniji”. Ukoliko bi se ozbiljno shvatio, ovakav imidž bi, u svetu u kome vlada opšta pomama za zombijima, možda mogao da se pretvori i u komparativnu prednost našeg nacionalnog avio-prevoznika, no to je jedna posve druga tema. Iako zombiji, barem za sada, srećom postoje samo u svetu fantazije, prema jednom istraživanju čak 58% filozofa smatra da je u budućnosti postojanje neke vrste zombija moguće, dok samo 15% njih to isto misli za boga. Pa opet, postoji na hiljade studija o religijskim aspektima međunarodnih odnosa, a do skora nijedna jedina o ulozi zombija u svetskoj politici. Sve dok Danijel Drezner, profesor međunarodnih odnosa sa Flečer škole prava i diplomatije, nije objavio knjigu pod naslovom Teorija međunarodne politike i zombiji. Drezner u ovoj knjizi, koja je nastala na osnovu ranije objavljenog teksta u časopisu Foreign Policy (“The Night of the Living Wonks”, July/August 2010), postavlja pitanje na koji način bi različite teorije međunarodnih odnosa predvidele ponašanje država u slučaju iznenadne invazije zombija na svet.

Odgovor na ovo pitanje Drezner započinje razmatranjem realističke škole mišljenja, što je već postao ritualni redosled izlaganja kojim se implicitno reprodukuje ustanovljena hijerarhija teorijskih paradigmi međunarodne politike. Realisti, smatra Drezner, ne bi očekivali da se anarhični svet, zbog najezde živih mrtvaca, drastično promeni. U uslovima sve veće oskudice i egzistencijalne ugroženosti, nadmetanje i sukobi između država u anarhičnom svetu bi se samo zaoštrili. Ovo bi svakako bilo u skladu sa klasičnom realističkom maksimom prema kojoj je “nečovečnost samo čovečanstvo pod pritiskom”. Realisti sigurno ne bi predlagali vojni intervencionizam protiv zombi epidemije u udaljenim državama ukoliko nije prisutan snažan nacionalni interes, a ne bi isključili čak ni savez sa zombijima ukoliko je to neophodno radi zaštite nacionalne bezbednosti. U realističkom svetu na koji su nasrnuli živi mrtvaci, Drezner parafrazira Tukidida, “snažni bi činili ono što mogu dok bi slabe proždrali alavi oživljeni leševi”.

Drezner zatim prelazi na liberalnu paradigmu i način na koji bi ona videla globalnu zombi-pošast. Za početak, liberalni principi otvorenosti granica, samo bi olakšali širenje zombi epidemije širom planete. Međutim, države bi ubrzo uspostavile multilateralnu saradnju, a na inicijativu najmoćnijih država bi verovatno nastao i nekakav globalni režim protiv proloferacije zombija. Možda čak i Svetska zombi organizacija. Autoritarne države najverovatnije ne bi bile spremne da se obavežu na međunarodnu razmenu podataka o nivou zombifikacije njihovih teritorija pošto bi ove informacije krile i od sopstvenih građana. U tom slučaju, liberali bi očekivali da će demokratske države međusobno uspostaviti minilateralne režime za dezombifikaziju. Moguće je da bi došlo i do humanitarnih intervencija u neuspelim državama koje ne mogu da zaštite sopstveno stanovništvo od zombifikacije. Ipak, potpuno istrebljenje zombija sa planete bilo napušteno kao cilj politike, već bi oni bili tretirani kao nusproizvod slobode. Liberalni svet bi naučio da živi sa zombijima.

Svet u kome se tolerišu živi mrtvaci ne bi bio nimalo prihvatljiv za neokonzervativce. Oni bi pojavljivanje zombija shvatili kao egzistencijalnu pretnju za način života slobodnog čovečanstva. U globalnom ratu protiv zombija koji bi bio pokrenut, države bi morale da se opredele - ili su na strani ljudske civilizacije ili su na strani zombi osovine zla. Umesto da se čeka da zombiji stignu do njihovih granica, neokonzervativci bi predložili pokretanje preventivnih vojnih operacija protiv onih država koje pružaju zaštitu i utočište zombijima. Poput realista, “neokonovi” bi bili sumnjičavi u sposobnost međunarodnih institucija da suzbiju zombi pošast. Ipak, za razliku od realista, oni bi pokrenuli krstaški rat u udaljenim delovima sveta, ukoliko treba i unilateralno, sve dok se “zombi močvara” ne isuši u potpunosti.

Socijalni konstruktivisti bi kritikovali sve tri prethodne škole mišljenja jer, kao što Drezner parafrazira Aleksandra Venta, “zombiji su ono što ljudi od njih naprave”. Hobsovski “rat sviju protiv svih”, koji predviđaju realisti, ili globalni rat protiv zombizma koji bi poveli neokonzervativci, predstavljali bi za konstruktiviste samo neke od mogućih scenarija. Oni bi zato predložili stvaranje pluralističke anti-zombi bezbednosne zajednice koja bi vremenom podstakla izgradnju zajedničkog identiteta i solidarnosti među ljudima. Osim toga, Drezner sarkastično pretpostavlja da bi konstruktivisti verovatno predložili uništavanje svih filmova i knjiga o zombijima kako bi se promenio paranoidni diskurs koji su ljudi o njima izgradili. Time bi se otvorio put za socijalizaciju Zombija u ljudski sistem vrednosti. Došlo bi do akulturacije ljudske i zombi civilizacije. Ubrzo bi reči kao što su čovek i zombi izgubile biološko značenje i postale konceptualne kategorije i socijalni konstrukti.

Drezner se međutim ne zadržava samo na sistemskim pristupima već razmatra i niz redukcionističih paradigmi koje se bave ulogom domaćih ustanova, javnim mnjenjem, interesnim grupama itd. Iskustvo govori da bi vlade samo na početku zombi napada imale odrešene ruke da odgovore na način na koji misle da je najbolje. Sa protokom vremena, druge ustanove sistema (npr. parlament, sudovi itd) ali i opozicija, interesne grupe i javno mnjenje postepeno bi se sve više uključivali u proces donošenja odluka i time vezivali ruke izvršnoj vlasti. Sa druge strane, prema organizacionim teorijama, vlada je upravo u ovom prvom periodu krize najviše sklona da pravi greške. Prema teoriji birokratske politike, odgovor vlade na invaziju zombija bio bi rezultat “povlačenja i potezanja” između različitih delova administracije. Kordinacija bi bila otežana zbog toga što bi različita ministarstva i agencije imale različite ideje o tome kako treba rešiti problem zombija u skladu sa izrekom “kako razmišljaš zavisi od toga gde radiš”. Osim toga, standarne operativne procedure, preterana birokratizacija i ustaljeni načini razmišljanja usporili bi formulisanje najučinkovitije antizombi politike. Tek kada bi prvi nalet zombija prošao različiti delovi administracije bi počeli da koordinišu i prilagođavaju svoje politike ali sada, nažalost, pod mnogo većim političkim pritiskom.

Konačno, Drezner se spušta i na tzv. “prvu sliku” međunarodnih odnosa, odnosno na psihološke pretpostavke o tome kako bi odlučioci reagovali na najezdu zombija. Oni bi prvi nalet zombija verovatno ignorisali zbog toga što se on bi uklapao u njihova prethodna uverenja i poglede na svet, a ne bi postojale ni adekvatne istorijske analogije koje bi ovu opasnost učinile uverljivijom. Kada bi negativne posledice poricanja pretnje postale očigledne, odlučioci bi, barem prema teoriji racionalnog izbora, pokazali “skolonosti jastreba” i preduzeli konfrontirajuće politike (zbog toga što je sklonost ka preuzimanju rizika jača što je mogućnost gubitka veća).
Naravno, teorije o kojima Drezner piše su uglavnom nastale na iskustvu konsolidovanih zapadnih demokratija, pre svega SAD. Postavlja se pitanje u kojoj meri su one primenjive na Srbiju i Zapadni Balkan. Ukoliko jesu, da li bi odlučioci u našoj zemlji reagovali na invaziju zombija u skladu sa realističkom, liberalnom, neokonzervativnom ili konstruktivističkom paradigmom? Ili bi možda, pre nego što bilo šta preduzmu, najpre postavili sledeće pitanje: da li su zombiji priznali nezavisnost Kosova? Ova pitanja bi valjalo postaviti profesoru Drezneru ukoliko ikada bude dolazio u Srbiju da održi predavanje. Sve u svemu, u proteklih desetak godina nauka o međunarodnim odnosima počela je da pokazuje sve veće interesovanje za popularnu kulturu. Ona se počela koristiti kao ogledalo svetske politike, ali i kao svetlost kojom se na inovativne načine mogu objasniti i približiti kompleksni teorijski koncepti i pristupi. Pokazalo se da upotreba popularne kulture u didaktičke svrhe može biti od velike koristi u radu sa studentima koji su često više zainteresovani za živopisni svet fantazije nego za sumornu međunarodno-političku realnost. Tako su naučni časopisi, koji se tradicionalno specijalizuju za teme kao što su nuklearno oružje, terorizam ili spoljna politika, odnedavno počeli da objavljuju i tekstove o čarobnjacima, hobitima, vampirima, vanzemaljcima i svemirskim brodovima.
Dreznerov doprinos ovom “popularno-kulturnom preokretu” u nauci o međunarodnim odnosima nije samo u tome što je ovoj plejadi fantastičnih likova dodao zombije. Drezner je prvi koji je u ovom nastajućem žanru uspeo da prevaziđe hermetičnost prvog avangardnog talasa tako što je napisao knjigu koja je zapravo zaista namenjena studentima. Još važnije od toga, knjiga Teorije međunarodne politike i Zombiji se ističe i po tome što ne osvetljava samo jedan aspekt međunarodnih odnosa već gotovo čitavu disciplinu. Istini za volju, pojedine alternativne paradigme poput feminizma, poststrukturalizma, postkolonijalizma ili marksizma u potpunosti su izostavljene iz njegove knjige što, nažalost, u dobroj meri reflektuje njihov i dalje disidentski status u tamošnjoj akademskoj zajednici. U svakom slučaju, Dreznerovu knjigu toplo preporučujem svim studentima i istraživačima međunarodne politike posebno ukoliko su još pored toga i ljubitelji Dilana Doga. Radi se o hibridnoj literaturi koja spaja nauku, politiku i fantaziju i pokazuje kako i najsuvoparniji modeli međunarodne politike mogu da postanu sastavni deo uzbudljive priče u kojoj leševi haraju svetom u potrazi za svežim ljudskim mesom.

Filip EJDUS
Objavljeno u časopisu Međunarodna politika, br.1144, 2011.

2/7/12

Politika održavanja fiktivnog suvereniteta osuđena na neuspeh



Intervju za NM od 27.1.2012.


Da li Srbija postaje "talac" te rezolucije ili je reč o dokumentu koji je nas jedini spas?

Do koje mere će Rezolucija 1244 biti primenjena zavisi isključivo od onih aktera koji imaju efektivnu kontrolu nad teritorijom Kosova, a to su pored institucija Kosova države kvinte, NATO i EU.

Iako je možda 1999. godine moglo da se učini da je Rezolucijom 1244 zaštićen suverenitet Jugoslavije na Kosovu, u godinama koje su dolazile pokazalo se da ovaj dokument nije bio baš tako čvrsta garancija. Srbija se stalno poziva na one odredbe iz ove Rezolucije koje joj garantuju suverenitet i teritorijalni integritet, a zanemaruje neke druge koje joj se ne dopadaju. Tako se, na primer, često ignoriše činjenica da se u rezoluciji 1244 izričito navodi da će konačni status Kosova biti utvrđen u skladu sa "sporazumom" iz Rambujea što znači u skladu sa voljom naroda koji tamo živi.

Da li neka nova medjunarodna konferencija moze da znaci neku drugaciju raspodelu medjunarodne podrske Srbiji?

Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga ko bi sve bio pozvan na tu međunarodnu konferenciju i na koji način bi se na njoj donosile odluke. Sva je prilika da bi u postojećim geopolitičkim okolnostima na takvoj konferenciji ključnu ulogu imale upravo one Zapadne države koje su već priznale nezavisnost Kosova. One bi dakle samo mogle da ponove ono oko čega među njima već postoji konsenzus, a to je da je Kosovo nezavisna država. Zbog toga mislim da u ovom trenutku ne postoji raspoloženje da se ovakva konferencija sazove.

Da li bi za Srbiju bilo dobro da njena medjunarodna pozicija u odnosu na politiku koju vodi prema Kosovu prestane da zavisi prevashodno od stava Rusije?

Sve zavisi od toga šta Srbija želi da postigne. Ukoliko je njen cilj da zaštiti svoj fiktivni suverenitet nad Kosovom time što će biti onemogućena nova rezolucija u Savetu bezbednosti uz pomoć ruskog veta, onda ova aktuelna politika donekle može da se razume. Problem je u tome što politika održavanja ovog fiktivnog suvereniteta, koja je po svemu sudeći osuđena na konačni neuspeh, ima ogromnu ekonomsku, političku i reputacionu cenu. Ako građani Srbije žele da plate tu cenu onda je to u redu, ali potrebno je da budu svesni koliko je ona velika i koliko zapravo malo toga za nju dobijaju.

Da li Srbija u konfiguraciji medjunarodne podrske kakva je sada uopste moze da resi bilo koji problem?

U današnjem svetu kompleksne međuzavisnosti ni najmoćnije države sveta ne mogu same da rešavaju međunarodne probleme, a kamoli male i slabe države kao što je Srbija. Male države, zbog toga što ne raspolažu velikim ekonomskim, demografskim i vojnim potencijalima moraju da se oslanjaju na diplomatiju i na snagu svojih partnera, prijatelja i saveznika kako bi se čuo njihov glas na međunarodnoj sceni.

autor: DJ izvor: Novi magazin
Objavljeno na: http://www.novimagazin.rs/blog/politika-odrzavanja-fiktivnog-suvereniteta-osudjena-na-neuspeh