Kakav recept takvo i jelo: procurela depeša o NATO debati u Srbiji

Pre nekoliko dana Vikiliks je objavio novu seriju američkih diplomatskih depeša o Srbiji. U jednoj od njih dosta ležerno naslovljenoj "Recept za NATO debatu: ostaviti da stoji 10 godina a onda promešati" ambasadorka Meri Vorlik izveštava svoju prestonicu o tome kako javnost u Srbiji raspravlja o NATO savezu. U njoj se ne iznose posebno senzacionalne opservacije ili informacije kao u nekim drugim depešama. Vrednost ove depeše, posebno za ljude koji se zanimaju za evro-atlantske integracije, je u tome što iz nje mogu saznati nešto ne samo o tome kako američke diplomate vide debatu o NATO u Srbiji već i kako se trude da na nju utiču.

Prvo što upada u oči je sam naslov: "Recept za NATO debatu: pusti da odstoji 10 godina, a onda promešaj". Iz depeše se vidi da je 2009. godine ambasada SAD odlučila za "promeša" stvari pokretanjem i oblikovanjem debate o NATO kroz razne edukativne programe, studijska putovanja, okrugle stolove i članke u štampanim medijima. Daje se relativno detaljan opis aktivnosti javne diplomatije SAD vezane za NATO u Srbiji tokom 2009. i 2010. godine što može poslužiti kao sjajan izvor svim studentima i istraživačima spoljne politike i međunarodnih odnosa. Međutim, ostaje nejasno čija je odluka bila da se debata o NATO pusti da "odstoji" 10 godina na prvom mestu. Ovo je važno pitanje zbog toga što ako je to zaista bio nečiji "recept" teško da se može reći da je "jelo" uspelo. Srbija je danas zemlja sa veoma izraženom Natofobijom što se lako može zaključiti i letimičnim pogledom na javni diskurs o ovoj međunarodnoj organizaciji, a što pokazuju i sva ozbiljna i dubinska istraživanja javnog mnenja. Da se sa ovom temom počelo 6. oktobra 2000. možda bi rasprava danas bila kudikamo zrelija i racionalnija.

Drugo, depeša odiše umerenim optimizmom po pitanju perspektive članstva Srbije u NATO. To je lepo ali nažalost neosnovano. Kao u vestern filmu, depeša počinje sa "decenijom tabua" i "snažnim emotivnim podelama" da bi završila sa "ohrabrujućim signalima" da se raspoloženje menja u pravcu članstva Srbije u NATO posebno među vladajućim elitama. U realnom svetu stvari stoje dosta drugačije. Podrška članstvu u NATO danas je manja nego ikada ranije - samo 15% prema poslednjim istraživanjima Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iz maja 2011, a upoznatost i zainteresovanost ogromne većine građana sa ovom temom se i dalje svodi na događaje iz 1999. godine. Što se tiče političkih elita, dovoljno je reći da je samo nekolicina manjih stranaka za ulazak u NATO dok se dve najveće i većina malih stranaka zalažu za aktuelnu zvaničnu politiku vojne neutralnosti. Tačnije, politika vojne neutralnosti je retki primer politike Republike Srbije oko koje postoji tako široki konsenzus političkih stranaka, SPC, intelektualne i šire javnosti. Njega samo narušava ponekad glasan ali ipak duboko manjinski stav nekolicine malih stranaka, analitičara i NVO.

Treće, iz depeše se na momente stiče utisak da SAD vide javnost u Srbiji samo kao poligon za strateško odmeravanje snaga sa Rusijom. Meri Vorlik izveštava kako je ambasada novembra 2009. "plasirala" tekst u časopisu Politika i "ohrabrila" lokalnu NVO da se nosi sa negativnim reakcijama. U poglavlju pod nazivom "Ruska kontraofanziva" analizira se uzvraćanje udarca suprotne strane i "eskalacija retorike" ambasadora u Beogradu Aleksandra Konuzina i ambasodora pri NATO Dmitri Rogozina. U analizi američke spoljne politike prema Bliskom istoku Avi Šlajm je ovakvu sklonost američke spoljne politike da lokalne i regionalne probleme razume isključivo kao deo globalne dinamike nazvao "globalističkim". Nasuprot ovakvom pristupu, koji je na Bliskom istoku doneo uglavnom loše rezultate, Šlajm je tvrdio da je daleko mudriji "regionalistički" pristup koji polazi od specifičnih lokalnih i regionalnih političko-bezbednosnih dinamika. U tom smislu, umesto što odnose NATO i Srbije vide u ključu strateškog nadmetanja velikih sila i za SAD i za Srbiju bi bilo daleko korisnije da to pitanje razumeju pre svega u sklopu unutrašnjih reformi i regionalne stabilnosti. U ovom novohladnoratovskom kontekstu depeša je citirala i jednu moju izjavu datu za BLIC o tome kako su ruski stavovi motivisani njihovim interesima, a ne ljubavlju prema Srbiji. Osetih se za momenat kao Frodo kada ga Sauron pogleda kroz Palantir. Što kaže Fuko "ljudi znaju šta rade, često znaju zašto to rade, ali ono što ne znaju jeste šta radi ono što oni rade?"

Ovo je samo jedna od ukupno 2566 procurelih depeša koje je objavio Vikiliks i u kojima se pominje Srbija. Depešama su se do sada uglavnom bavili tabloidi i dnevne novine i to po prirodi stvari na dosta senzacionalistički način. Međutim, potencijal koji ovaj materijal ima za istraživačku zajednicu koja se bavi spoljnom politikom i međunarodnim odnosima je još uvek skoro u potpunosti neiskorišćen. Baš kao i odnosi Srbije i NATO.