Pre više od dvadeset godina, ugledni profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer je upozoravao na opasnosti koje mogu proisteći iz završetka Hladnog rata i povratka multipolarnog sistema u Evropi. U svom tekstu “Povratak u budućnost: nestabilnost u Evropi nakon Hladnog rata” objavljenom u časopisu International Security Miršajmer je, polazeći od neo-realističkih pretpostavki o inherentnoj nestabilnosti multipolarnog sistema, tada predviđao da će sa nestankom bipolarnog međunarodnog poretka biti ponovo pokrenuto unutar-evropsko bezbednosno nadmetanje. Ovo je trebalo da izazove rast hiper-nacionalizma i konačno da dovede do novog rata na evropskom kontinentu baš kao i ranije u evropskoj istoriji. Ukoliko želi da sačuva mir u Evropi, pisao je tada Miršajmer, Zapad, koliko god to paradoksalno izgledalo, “ima interes da održava hladnoratovski poredak i interes da održava hladnoratovsku konfrontaciju”.
Srećom, Zapad nije poslušao Miršajmerove savete a neposredne posledice kraja Hladnog rata i urušavanja bipolarnog poretka nisu se uklapale u njegova pesimistična predviđanja. Na globalnom planu činilo se kao da je svet ušao u novu fazu globalne konvergencije interesa i da upotreba sile gubi relevantnost u praksi međunarodne politike. Na regionalnom nivou, umesto unutar-evropskih trvenja i sukobljavanja, sa izuzetkom prostora bivše Jugoslavije, evropski kontinent je postajao jedinstveniji nego ikada ranije u svojoj istoriji. NATO se nije raspao već se proširio, a na temelju evropske zajednice je nastala EU u koju su pohrile gotovo sve evropske države iz nekadašnjeg komunističkog bloka. Delovalo je kao da je Evropa uspela da izađe iz začaranog kruga “borbe za moć” i “večnog vraćanja istog” i zakorači u postmoderni raj jedinstva, harmonije i liberalnih normi. Sasvim je razumljivo što su liberali širom Evrope i sveta zbog ovakvog razvoja situacije slavili. Neorealisti su, međutim, i dalje upozoravali da su odsustvo rivaliteta između velikih sila i stabilnost u Evropi samo privremeno “zatišje pred buru”. Ovo je bilo moguće zahvaljujući “unipolarnom momentu” u kome su SAD bile jedina preostala super sila i koji, neće dugo trajati pre nego što se i Evropa i svet vrate u normalu – tjst. u sistem ravnoteže snaga.
Teroristički napadi 11. septembra 2001. godine trgnuli su Ameriku iz post-hladnoratovskih slatkih snova. Sa druge strane Atlantika, stari kontinent je još neko vreme odbijao da se suoči sa činjenicom da je medeni mesec gotov. Međutim, rat u Gruziji avgusta 2008. godine razvejao je i poslednja nadanja da je Evropa nekako zaštićena od “povratka istorije”. O tome govori i izveštaj “Avet multipolarne Evrope” koji je u oktobru 2010. godine objavio Evropski savet za spoljne poslove. U ovom izveštaju grupa eminentnih evropskih spoljno-političkih mislilaca na čelu sa Ivanom Krastevom i Markom Leonardom primećuje da su Evropljani “brzo pozdravili uspon multipolarnog sveta ali su dosta sporije primetili paralelni razvoj multipolarne Evrope.” Ova nova Evropa, za koju su SAD sve manje strateški zainteresovane, kako pišu Krastev i Leonard, sastavljena je od tri centra moći: EU, Rusije i Turske. Između ova tri pola moći nalazi se post-jugoslovenski i post-sovjetski prostor, siva zona nestabilnosti koju svaki od ova tri pola moći na svoj način nastoji da stavi pod svoju kontrolu.
Danas je postalo više nego evidentno da je premisa po kojoj će sve evropske države jednog dana biti članice EU i NATO iluzija na kojoj je nemoguće graditi mir u Evropi. Stoga je, kako iznose autori izveštaja, potrebna nova evropska bezbednosna arhitektura koja će sva tri pola moći u Evropi staviti pod jedinstveni pan-evropski krov. Odbijanjem da uvide ovu realnost države članice EU do sada su samo podsticale stvaranje “sfera uticaja” u Evropi. Tragična istorija prve polovine dvadesetog veka nedvosmisleno ukazuje na to zbog čega za Evropu treba da bude moralno i politički neprihvatljiv povratak na ovu devetnaestovekovnu politiku ravnoteže snaga. Čitav projekat evropskih integracija nastao je sa idejom upravo da se prevaziđe ovaj sistem koji je Evropu ostavio u ruševinama. Međutim iako EU, kako pišu Krastev i Leonard, “može da uradi malo da predupredi evoluciju Evrope od unipolarnog u multipolarni poredak…ona može da uradi puno da oblikuje odnose između njenih nastajućih polova”.
Autori izveštaja dele Miršajmerov pesimizam po pitanju stabilnosti multipolarne ravnoteže snaga, ali su njihova rešenja dijametralno suprotna od njegovih. Miršajmer je 1990. godine predlagao konfrontaciju kako bi bio održan bipolarni sistem ravnoteže snaga; Krastev i Leonard predlažu multilateralnu saradnju kako bi se multipolarni sistem u nastanku obuzdao stvaranjem novog bezbednosnog poretka u Evropi. On bi po cilju bio sličan Medvedevljevom predlogu o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi ali bi po putu stizanja na taj cilj bio potpuno obrnut. Medvedevljev pristup ide “odozgo na dole” jer podrazumeva najpre potpisivanje novog ugovora o bezbednosti pa onda izgradnju poverenja i rešavanje svih spornih pitanja. Pristup koji predlažu Krastev i Leonard je “odozgo na gore” i podrazumeva tri koraka. Prvi korak je uspostavljanje evropskog “bezbednosnog trijaloga” na najvišem nivou između EU, Rusije i Turske o svim otvorenim pitanjima od zamrznutih konflikata do energetske bezbednosti. Iz ovog bezbednosnog trijaloga bi u drugom koraku proizašao “evropski bezbednosni akcioni plan” za prevazilaženje ovih bezbednosnih problema. U trećem koraku, tek kada je postignut vidljiv napredak u rešavanju gorućih bezbednosnih pitanja i kada je poverenje između EU, Rusije i Turske izgrađeno, pristupilo bi se potpisivanju novog evropskog ugovora o bezbednosti. Ovaj novi poredak omogućio bi tranformaciju “tripolarnog” u “trilateralni” evropski bezbednosni poredak koji bi “održavao EU ujedinjenom, Rusiju post-imperijalnom, a Tursku evropskom”.
Ovde je korisno napraviti jednu istorijsku paralelu. Ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov je davne 1954. godine predložio Zapadnoj Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi koji bi potpisale sve evropske zemlje bez obzira na njihovo političko uređenje. Nakon što je predlog odbijen, godinu dana kasnije je osnovan Varšavski pakt, a Hladni rat je dobio blokovsku konfiguraciju koja će definisati međunarodne odnose sve do pada Berlinskog zida. Kada je ruski predsednik Dmitri Medvedev juna 2008. godine predložio sličnu ideju da se stvori pan-evropska bezbednosna arhitektura ona opet nije naišla na razumevanje. Kao i Sovjetski Savez pedesetih godina, Rusija i Turska danas, u meri u kojoj ostaju isključene iz evropskog bezbednosnog poretka, teže da konsoliduju svoje sfere uticaja. Ovo ne ide samo na štetu EU već i na štetu čitavog evropskog kontinenta. Izveštaj Evropskog saveta za spoljne poslove daleko je od toga da nudi sveobuhvatan način kako odagnati avet multipolarne Evrope. Ipak on bez sumnje nudi svež i realan pogled na pan-evropsko bezbednosno okruženje koji bi unutar EU mogao da pokrene stratešku debatu sa mrtve tačke.
Ako dozvolis, cini mi se da Dr M. nije primetio par stvari. Njegov ugao gledanja izgleda nije uzimao u obzir da bi izvor stabilnosti i nastavka integracija u Evropskoj zajednici mogla biti premoc Amerike. Taj previd zvuci nekako "konstruktivisticki" (kad vec moram da upotrebim terminologiju), jer zasto bi pobednicka super-sila bila manje opasna od porazene? Takodje, nije uzeo u obzir da visedecenijsko saveznistvo i politicko-ekonomska integracija moze da dovede do menjanja identiteta, od "Nemac pa Evropljanin", ka "Evropljanin pa Nemac".
ReplyDeleteSa druge strane, bio je u pravu da kraj Hladnog rata moze dovesti do nacionalistickih sukoba, samo je potencijalni sukob locirao malo istocnije. Bio je u pravu kada je rekao da se NATO mora zadrzati u Evropi kako ne bi doslo do sanse za siri sukob. NATO je ostao u Evropi i nasilje se desilo samo kod nas, ne i sire. Nasilje kod nas je pokazalo Evropi zasto je NATO potreban, ali i zasto bi Evropa (makar "Stara") zelela autonomni bezbednosni sistem. U tom smislu je negde u clanku Mirsajmer u pravu kad kaze da ekonomska medjuzavisnost moze voditi ka destabilizaciji, sto se najbolje vidi u opsednutosti kako EU tako i Rusije da diverzifikuju (koji je izraz na srpskom, dovraga?) svoju energetsku potraznju/ponudu, sto im namece i odredjene strateske odluke. Izmedju ostalog, to je i odluka sta i kako sa Turskom, jer ako se primi unutra, to slabi sanse za relativnom snagom EU u svetskim okvirima, a osim toga i povecava sanse za rast ksenofobije i desnicara u EU.Ako se Turska ne primi, jedina alternativna ruta ka energiji koju ne kontrolisu Rusi niti Amerikanci ostaje u rukama Turske. Turska elita verovatno shvata koliko je Turska bitna za EU, ali i zasto EU ne moze da je primi. Sa druge strane, Turska moze da iznudi vise tolerancije od Amerike, jer sad moze da ubire poene i prema Rusiji i prema EU, a i u islamskom svetu putem udaranja packi Izraelu. Sve u svemu, nije mi bas povratak multipolarnosti u Evropu to sto se Turska i Rusija na silu smatraju delom Evrope. Evropa je sadasnja EU (plus zapadni Balkan), ostalo je Azija koja zapljuskuje Evropu sa istoka i juga, pa zbog toga na tim mestima Azija deluje nesto civilizovanije. Stoga strateski trougao EU-Rusija-Turska u stvari na neki nacin opet provocira na razmislanje u neo-realistickim dimenzijama, ovog puta smanjujuci relativnu snagu SAD dok se bore na dva fronta na drugoj strani zemaljske kugle. Taj dogovor bi zaista promovisao interese tri strane - EU bi bila ujedinjena (pitanje je kako to "ujedinjena" definisu Pariz i Berlin, a kako London i Vasington, jer mislim da nemaju isto na umu), Rusija post-imperijalna (prevedeno: oseca se sigurnije, jer ne vidi EU i Tursku kao americke tvrdjave u Evroaziji, mada mislim da bi taj dizajn opet izazvao jezu u Poljskoj i poglede ka Vasingtonu). Sta znaci da se Turska drzi "evropskom", mislim da je jasno ako u tekstu stoji da ovaj trougaoni proces ide "paralelno" sa pregovorima o clanstvu, a da su primarne teme bas energija i bezbednost! Ne kazem da na dugi rok EU elite ne zele da integrisu Tursku, ali tek onda kada budu sa razumnom sigurnoscu mogli da ocekuju da to nece dovesti do nedopustivog porasta ksenofobije i samim tim desnicarksih stranaka koje jedino i mogu upropastiti EU. Ne mogu da preciznije definisem sta znaci "upropastiti", osim da kazem da bi talas njihovih pobeda znacio radikalno menjanje dominirajuceg identiteta od evropskog ka nacionalnom. Onda je svasta moguce, a jugoslovenski primer je ocigledna lekcija. A mozda sam i nalupao raznih gluposti.