Intervju u listu Danas, 31. januar 2013.

Iranski nuklearni program stavlja region Bliskog istoka, ali i čitav svet pred jednu tešku dilemu. Sa jedne strane, spoljna intervencija bi mogla da se izmakne kontroli i eskalira u sukob regionalnih razmera. Sa druge strane, pasivnost međunarodne zajednice vodi ka nuklearizaciji Irana, nakon čega bi se pre ili kasnije i u arapskom svetu verovatno takođe javile ambicije za posedovanjem nuklearnog oružja. Ukoliko diplomatski napori već tokom ove godine ne urode plodom, pitanje koje od ova dva zla je manje će postati globalno bezbednosno pitanje broj jedan - kaže za Danas Filip Ejdus, član Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i docent na Fakultetu političkih nauka.


 Kakva će biti politika nove izraelske vlade - glavna pažnja na Iran ili na Palestince? 

 - To će delimično zavisiti od toga sa kim će premijer Netanjahu napraviti koaliciju. Ipak, već na osnovu predizborne kampanje kao i rezultata glasanja, stiče se utisak da Izraelci žele da se buduća vlada manje bavi „visokom politikom“, a više socijalno-ekonomskim pitanjima. To, naravno, ne znači da će Iran i Palestina biti sklonjeni sa dnevnog reda, naprotiv. Iranski nuklearni program ostaće za Izrael ključna spoljnopolitička tema, dok će druga Obamina administracija verovatno pokušati da izraelsko-palestinski mirovni proces vrati na „kolosek“.

Očekujete li stabilizaciju prilika u Egiptu i hoće li predsednik Morsi uspeti da pomiri potrebe regionalne bezbednosti sa zahtevima islamista? 


 - Predsednik Morsi trenutno ima i previše briga kod kuće da bi mogao sebi da priušti opasne spoljnopolitičke avanture. Ukoliko bi se odlučio za takav preokret i ukoliko bi mir sa Izraelom iz 1979. bio narušen, to naravno ne bi bilo prvi put da se unutrašnji problemi pokušavaju prevazići konstrukcijom spoljašnjeg neprijatelja. Ipak, nadam se da je svima u Egiptu jasno da je to najsigurniji način da se unište tekovine egipatske revolucije i spreči demokratska tranzicija u ovoj zemlji.

 Kakve će biti implikacije francuske intervencije u Maliju na bezbednost u Africi i može li se očekivati snažniji globalni odgovor terorističkih organizacija? 


 - Francuske trupe su za veoma kratko vreme uspele da isteraju pobunjenike iz najvećih gradova na severu Malija. Međutim, postavlja se pitanje da li će bezbednosne snage Malija biti u stanju da zadrže kontrolu nad severom zemlje kada se Francuzi budu povukli. Mali će verovatno uz posredništvo međunarodne zajednice ući u mirovne pregovore sa Tuarezima i njihovim Frontom za oslobođenje Azavada (MNLA) o nekoj vrsti autonomije za ovu oblast. Ipak, sa islamskim teroristima poput Ansar Dine teško da je moguće pregovarati. Zbog toga će se asimetrični sukob sa islamistima verovatno razvlačiti još dugo uz opasnost prelivanja i na okolne severne susede Malija - Mauritaniju, Alžir i Niger.

Mogu li poslednja dešavanja u Preševskoj dolini - uklanjanje spomenika u Preševu i rušenja srpskih grobalja na Kosovu da budu nagoveštaj neke vrste oružanog sukoba? 

 - Bezbednosna situacija na jugu Srbije izuzetno je složena, ali mi se čini da trenutno ne preti opasnost od oružanog sukoba. Ono što zabrinjava jeste neodgovornost političkih elita, kako u Beogradu tako i u Preševu koje svojim destruktivnim delovanjem sada ugrožavaju tekovine više od decenijskog napora da se jug Srbije pacifikuje, demilitarizuje i ekonomski razvije. Siguran sam da je postojao način da se dve strane dogovore o obostrano prihvatljivom načinu obeležavanja sukoba okončanog 2001.

 Koliko vam znači dobro rangiranje BCBP na listi tink-tenk organizacija? 

- Izuzetno sam ponosan na činjenicu da je BCBP rangiran tako visoko u regionu i da se nalazi u prvih sto najboljih tink-tenk organizacija iz svoje oblasti na svetu. Ovaj uspeh nije došao preko noći i slučajno, već predstavlja zasluženi rezultat petnaestogodišnjeg rada jedne veoma produktivne istraživačke zajednice i njenog istrajnog zalaganja za usvajanje bezbednosnih politika zasnovanih na demokratskim principima i poštovanju ljudskih prava.

Izvor: http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/iran__glavobolja_za_2013.12.html?news_id=255188 

Intervju u listu NIN, 22. novembar 2012

Izrael već uveliko preti kopnenim napadom na Gazu, operacija „Stub odbrane” u punom je jeku, a ostatak sveta sa zebnjom iščekuje sledeći korak Tel Aviva. „Mislim da kopnena intervencija ne bi bila u interesu Izraela pošto bi dovela do mnogo većih civilnih žrtava kao i do ogromne humanitarne katastrofe u Gazi”, kaže za NIN dr Filip Ejdus, sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Izrael bi verovatno brzo izgubio podršku zapadne međunarodne zajednice koja je dosadašnju vazdušnu intervenciju smatrala za legitiman čin samoodbrane. Osim toga, takva vojna operacija bez sumnje bi dodatno radikalizovala stanovništvo u Gazi i pogoršala već ionako male šanse za pokretanje mirovnog sporazuma sa mrtve tačke, kaže Ejdus. Konačno, svaka kopnena operacija je uvek obavijena oblakom neizvesnosti. Gubitak života izraelskih vojnika ili pak uvlačenje drugih država u sukob mogli bi da ugroze ne samo pozitivan ishod rata već i šanse Netanijahuove koalicije na narednim izborima zakazanim za januar. Ipak, uprkos ovim odvraćajućim faktorima, postoje šanse da do kopnene invazije ipak dođe, čak i ukoliko Izrael to u početku nije želeo. Rat ponekad izbija čak i ukoliko ga niko ne želi; to i jeste tragedija međunarodne politike. Ulog je sada nažalost podignut veoma visoko, i ukoliko ultimatum ne urodi plodom i raketni napadi iz Gaze ne prestanu, Izrael će birati između toga da ispadne slabi blefer, ili da se potvrdi kao ozbiljna kredibilna sila.

Mogu se i u Izraelu čuti komentari da je ova izraelska akcija deo predizborne kampanje u kojoj je poželjno pokazati odlučnost i čvrst stav prema Palestincima.

Osnovni razlog zbog kojeg je Izrael pokrenuo operaciju jeste da spreči raketne napade iz Gaze koji ugrožavaju svakodnevni život miliona Izraelaca. Ova je opasnost posebno izražena od kada je Hamas došao u posed dugometnih raketa koje mogu da pogode Tel Aviv i Jerusalim. Sigurno je da je prilikom donošenja odluke igrala ulogu i unutrašnjopolitička računica budući, da prema poslednjim anketama oko 90 odsto Izraelaca podržava vazdušnu operaciju. Teško je ne primetiti da je i prethodna operacija „Izliveno olovo“ bila pokrenuta neposredno pred parlamentarne izbore pre tačno četiri godine. Moguće je da su neki od motiva bili i to da se torpeduju najavljeni pregovori Vašingtona i Teherana o razmeni nuklearnog goriva, kao i da se ugrozi pokušaj palestinskih vlasti da krajem novembra izdejstvuju status države nečlanice u UN. Međutim, za tango je potrebno dvoje. Postavlja se pitanje zbog čega su Hamas i njegovi patroni baš u ovom trenutku odlučili da pojačaju raketne napade na Izrael.

Da li Hamas, čiji status sve više ugrožavaju militantnije grupe, može da očekuje da mu ovakve akcije donesu poene među onima koji ga podržavaju, ali i zameraju da je suviše mek?

Hamas je zahvaljujući eskalaciji opet preuzeo barjak nacionalnog oslobođenja od drugih palestinskih grupa, radikalnijih salafista sa jedne i umerenijeg PLO sa druge strane. Trenutno niko ne razgovara o diplomatskoj inicijativi PLO pred UN koja je zbog rata u Gazi pala u duboki drugi plan. Hamas je eskalacijom sukoba sa Izraelom poboljšao i svoju i međunarodnopolitičku poziciju u arapskom svetu u kome novo deljenje geopolitičkih karata nakon Arapskog proleća i dalje traje. Ipak, kopnena ofanziva je nešto što Hamasu ne ide naruku jer bi lako mogla da se završi nasilnim rušenjem njegovog režima u Gazi.

Kako će promene u regionu, koje je donelo Arapsko proleće, uticati na ovu situaciju, i koliko je Hamas ohrabren podrškom koju sada može da očekuje od država poput Egipta?

Arapsko proleće je na vlast u Egiptu dovelo Muslimansku braću, organizaciju koja je ideološki veoma bliska Hamasu. To može da deluje kao zabrinjavajući razvoj za bezbednost Izraela ali i čitavog regiona. Ipak, treba imati u vidu da su Muslimanska braća ublažila svoj stav prema Izraelu i da sada, ili barem zasad, ne pokazuju nameru da dovedu u pitanje mirovni sporazum iz 1979. Hamasovo približavanje Kairu može ovu palestinsku organizaciju da udalji od Irana i učini ga pragmatičnijim političkim akterom. Time bi se ravnoteža u regionu malo pomerila u korist izraelskopalestinskog mirovnog procesa.

Kako komentarišete ponašanje Sjedinjenih Država u ovoj situaciji?

Za sada, SAD podržavaju legitimno pravo Izraela da se brani od raketnih napada na svoju teritoriju. SAD ipak nemaju interes da sukob eskalira u kopnenu ofanzivu. To bi izvršilo veliki unutrašnjopolitički pritisak na vlade u Kairu i Ankari da zauzmu daleko čvršći stav prema Izraelu. Time bi mogli da budu ugroženi dobri odnosi ovih država sa SAD koji su preduslov za uticaj Vašingtona na arapski svet nakon Arapskog proleća. Kopnena operacija u Gazi bi ugrozila i pregovore Vašingtona i Teherana o razmeni nuklearnog goriva koje je predsednik Barak Obama predložio još 2009, a koji su se uoči najnovijih dešavanja u Gazi najavljivali. Ukoliko do ove kopnene ofanzive ipak dođe, moguće je očekivati čvršći stav SAD prema Izraelu, budući da sveže reizabrani Obama ne zavisi više u tolikoj meri od moćnog izraelskog lobija.

Vidite li mogućnost da Tel Aviv izađe u susret Hamasovim zahtevima i da se ipak postigne dogovor?

U ovom trenutku Izrael ne pokazuje nameru da izađe u susret Hamasovim zahtevima za prekid vatre, a to je prekid blokade pojasa Gaze. Isto tako, Hamas nije pokazao volju, a ni sposobnost da obustavi raketne napade na teritoriju Izraela. Uzrok za ovaj zastoj je ogromno nepoverenje koje postoji između dve strane. Hamas i dalje kao svoj strateški cilj ima uništenje jevrejske države, dok Izrael ne pokazuje iskrenu nameru da Palestini omogući punu državnost u okviru granica iz 1967. Jedini izlazak iz ove spirale nasilja jeste da međunarodna zajednica izvrši združeni pritisak na obe strane kako bi se postigao sporazum o prekidu vatre kao uvod u otpočinjanje mirovnog procesa. Ukoliko Hamas ne odustane od svog destruktivnog cilja, a Izrael ne pokaže iskrenu posvećenost ideji dve države, prekid vatre će nažalost biti samo privremeni predah pre nego što se ciklus nasilja nastavi.

O mogućoj ofanzivi na Gazu - Al Jazeera Balkans

Bezbednosni rizik i parada ponosa

Kada je prošle godine iz bezbednosnih razloga zabranjena Parada ponosa, u jednom delu javnosti ova odluka je doživljena kao “kapitulacija” države pred nasilnim ekstremistima. Ipak, utisak je da je najšira javnost uglavnom prihvatila argument po kome je bezbednost važnija od ustavom zagarantovanog prava na javno okupljanje. Ukoliko se pažljivije analizira bezbednosni diskurs ključnih aktera, moguće je uočiti razliku između dve narativne strategije koja je do sada prolazila neopaženo.

 Sa jedne strane, predstavnici LGBT zajednice i deo liberalne javnosti insistirao je na tome da nasilni ekstremisti predstavljaju pretnju ne samo za najavljeni skup već i za samu državu. Još pre otkazivanja, Goran Miletić iz organizacionog odbora Parade, upozoravao je da su javni skupovi protivnika Parade uvijeni “u masku verskih skupova, šetnji, ali iza kojih se može kriti nešto što može biti pretnja po bezbednost“ (Press 27.9.2011). Nakon zabrane, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa bio je još eksplicitniji kada je napisao: “Hajde da im više ne tepamo ,’pokret’, otačastveni ili narodni, navijači, ekstremisti, huligani, ekstremna desnica, klerofašisti….Na delu je terorizam.” (Politika 4.10.2011.)

Sa druge strane, država je čitavu temu stavila u potpuno drugačiji narativni okvir. Umesto pozivanja na ‘bezbednosne pretnje’, predstavnici države su u slučaju Parade ponosa upotrebljavali rečnik ‘bezbednosnih rizika’. Tako je već u avgustu 2011. ministar Ivica Dačić izjavio da “Ukoliko neka društvena grupa ili organizacija želi da organizuje neki javni skup, MUP je u obavezi da taj javni skup obezbedi. Sigurno je i da ovog puta postoje ozbiljni bezbednosni rizici pri organizaciji Parade ponosa” (Pravda 16.8.2011.). Sindikat policije, koji se takođe u međuvremenu usprotivio organizovanju Parade, saopštio je da ona ne bi trebalo da se održi jer “postoje bezbednosni rizici po građane i policiju” (Politika 31.8.2011.). Zajedno sa organizacijom Dveri oni su pozvali državu da pokaže “svest o bezbednosnom riziku i da odustanu od održavanja Parade ponosa” (Press 23.9.2011.). Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, takođe je smatrao da je “Činjenica da parada nosi određene izazove i rizike” (Press 17.8.2011.). Konačno, zbog velikog bezbednosnog rizika sazvana je i vanredna sednica Saveta za nacionalnu bezbednost koji je doneo odluku da se svi ‘skupovi’ zabrane. Narativ o bezbednosnim rizicima bio je očigledno centralna osa državnog diskursa o Paradi.

Iako na prvi pogled može delovati kao nebitna semantička razlika, referisanje na bezbednosne rizike umesto na bezbednosne pretnje, razotkriva ne samo fundamentalne principe na kojima počiva ‘borba’ države sa nasilnim ekstremistima, već ukazuje i na razloge zbog kojih je ova borba do sada bila neuspešna. Pretnja podrazumeva jasno definisanu opasnost i obavezu države da istu otkloni. Za razliku od toga, rizik se uvek odnosi na mogući scenario izazivanja nenamerne štete u budućnosti koji se ne može sa izvesnošću predvideti niti u potpunosti otkloniti. Ono što država može da radi kada su u pitanju bezbednosni rizici, jeste samo to da ih procenjuje, smanjuje verovatnoću da se oni materijalizuju, kao i da se pripremi da kada do toga dođe, šteta bude što manja. Ne radi se dakle samo o nebitnoj semantičkoj razlici između dva termina, već o elementarnoj epistemološkoj razlici između dva načina spoznaje opasnosti, iz kojih posledično proizilaze različite praktične politike bezbednosti.

Razume se da određene opasnosti zaslužuju da budu tretirane kao bezbednosni rizici. Zemljotresi, poplave, požari i industrijske katastrofe predstavljaju neke od primera bezbednosnih rizika koje je jako teško predvideti, a nemoguće u potpunosti otkloniti. Jedino što država ovde može da učini jeste da proceni njihovu verovatnoću, kao i da sprovodi mere predostrožnosti kako bi se ova verovatnoća i naneta šteta umanjili. Međutim, postavlja se pitanje zbog čega su pretnje i upotreba nasilja, koje su u Srbiji prethodnih godina orkestrirale dobro poznate ekstremno-desničarske organizacije, tretirani kao bezbednosni rizik. Zbog čega je država ove organizacije izbegavala da označi kao bezbednosnu pretnju i da u skladu sa tim angažuje svoje obaveštajne, policijske i pravosudne ustanove kako bi je otklonila? Umesto toga, konkretne organizacije i dobro poznati pojedinci koji u njihovo ime javno i otvoreno prete nasiljem, označavaju se bezbednosnim rizikom i na taj način pretvaraju u depersonalizovanu verovatnoću. Kako je moguće da se nakon masovnog nasilja 2010. godine koje je evidentno bilo veoma dobro koordinisano iz centara koji nikada nisu sankcionisani i razmontirani, država i dalje ponaša kao da ima posla sa šumskim požarom? Da li se radi o koketiranju sa biračkim telom za koje se pretpostavlja da je naklonjenije stavovima ovih nasilnih grupacija, sprezi političko-bezbednosnog aparata sa političkim podzemljem, ili pak o pukoj nemoći države da se sa ovom opasnošću uhvati u koštac? Da li će neko snositi odgovornost za političke posledice ovog fijaska unutrašnje bezbednosne politike?

Umesto da dobijemo odgovore na ova pitanja, opet nam se uoči najavljene Parade ponosa serviraju magloviti narativi o velikim bezbednosnim rizicima. Premijer Ivica Dačić je pre neki dan ponovio priču da “Ako bude bezbednosnih rizika i procena da će doći do velikih nereda, sigurno je da će policija preduzeti određene mere, imajući u vidu da nije samo šetnja u pitanju već manifestacija od nekoliko dana” (Blic 15.9.2012). Kao i prošle godine, opet se dakle strateški zloupotrebljava narativ rizika kako bi se zamaglila pretnja, a država unapred amnestirala od odgovornosti za eventualni neuspeh u njenom otklanjanju. Ako se ovako nastavi, ne bi me čudilo ako bi se zaštita Parade ponosa prenela u nadležnost Sektora za vanredne situacije, a u pomoć pozvali ruski kanaderi da gase požar koji su na ulicama grada Beograda razbuktali vetar i “bezbednosni rizici”. Peščanik.net, 18.09.2012.